Mekić pis

Pogledom sam uporno tražio neki restoran, bilo koji ugostiteljski objekat, pošto mi je hitno trebao WC. Šetanja je trajala već nekoliko sati i za to vreme uspeo sam da popijem više flašica vode i koka kole pa je sad došlo vreme za naplatu moje alavosti. Stislo je, a po starom dobrom pravilu nigde WCa kad ti treba.

Uspeo sam nekako da je obuzdam da ne udje u svaku radnju na koju smo naišli, a bili smo u turističkom osinjaku. Tužnim pogledom pratila je izloge i pokušavala da zapamti gde je šta videla ne bi li se vratila posle, sutra. Žene i kupovina, to je poseban neki odnos, nadrealna veza. Kad se polako pomirila s činjenicom da u ovom trenutku od šopinga nema ništa pridružila mi se u mojoj mukotrpnoj pretrazi za nekim restoranom.

Eto jedan, uzviknuo sam u sebi, trudeći se da prikrijem nevidjeno oduševljenje, radost, što bih kroz nekoliko minuta rešio svoju situaciju. Ulazimo u objekat i gledamo u ponudu. Neki brza pizza restoran po uzoru na Mek Donald. „I nije nešto“, pogledao sam u nju. Ni ona nije bila zadovoljna ponudom ali je ipak svoje nezadovoljstvo oblikovala u stilu, pa ja nisam gladna. Čuj, nije gladna, pa nisam ni ja ali želudac će morati da primi jedan za tim.

Krenuli smo dalje, užurbanim korakom i nervoznim pogledom koji je lutao levo, desno, tražeći neki novi, bolji restoran. Sad više nema šale, došlo je do granice izdržljivosti. Setio sam se da smo blizu Fontane di Trevi i da je vrlo blizu Mek Donald. „Slušaj, znam gde ćemo, idemo u Mekić“. Zbunjeno pogledala me je, nasmejala se i konstatovala kako nisam normalan što ću u sred Italije da idem da jedem u Mek Donald, na hamburger i krompiriće, umesto da idemo još malo i pronadjemo neke paste, pizze šta god, samo da je italijansko. Nisam hteo da slušam, Mek Donald mi je zvučao kao dobro rešenje, jeftino i predvidljivo. Svugde po svetu ovi restorani su isti, pa ako je to i ovde slučaj sasvim pristojan WC se mogao očekivati.

Mek se nalazi u pešačkoj ulici koja vodi ka fontani. „Hajde, hajde, tu je negde. Eno ga“. Nove patike jedva balansiraju na, od kiše, glatkoj kaldrmi. Prilazim, ne želim da ličim na neko dete koje se raduje Happy Meal-u pa sam usporio malo. Hvatam se levom rukom za vrata, krećem da zakoračim na prvi stepenik i, da, pao sam. Okliznuo sam se i pao, udario lakat, koleno, dupe. Nisam joj video prvobitnu reakciju, mada negde mi se učinilo da sam čuo „paziiii“, negde u toku pada. Sve ono što ide posle, pa podrazumeva se, zezanje.

Stajem u red, ona odlazi na sprat da nam pronadje mesto. Smešan matori italijan uzima porudžbinu. Dok čekam hamburger koka kolu sam već popio. Jeste, išlo mi se u WC, a bio sam i žedan.  Odmah poručujem i drugu. Stiže hamburger, penjem se uz stepenice. I dok tako noga pred nogu ide, pazim na mokar pod, levim okom prepoznajem WC i na vratima od istog podatak na velikom belom papiru „NE RADI“. Ona me dočekuje s osmehom, „da li si video“...šta da joj odgovorim, jesam, naravno. „Eto ti ga Mekić“.

Nije mi bilo dosta što sam hitno trebao WC nego sam morao još i dve koka kole da popijem. E pa stvarno nisam normalan. Izašli smo relativno brzo iz Mekića i krenuli dalje. Ni posle pet minuta naišli smo na jedan restorančić ušli u unutra i rešili da večeramo. Sada se već i njoj išlo u toalet, mada mislim ne koliko od tečnosti koje je unela nego od smeha svaki put kada bi spomenula moj pad i izraz lica kada sam video da u Mekiću toalet ne radi.

Ispostavilo se da će to biti najskuplje pišanje u mom dosadašnjem životu.