Sivonja

Stigli smo koleginica i ja, tog hladnog, jesenjeg dana. Tmurnog i sivog, baš kao i hotel ka kom smo išli. Mada i dalje nisam imao nikakva posebna očekivanja. Putujući dosta po Srbiji u zadnja dva meseca navikao sam da od hotela očekujem krevet i kupatilo, zaista mi ništa drugo i nije trebalo. Parkirao sam auto i uputili smo se ka hotelu.

Ceo hotel, lobi, zaposleni, sve je delovalo totalno, ha, kao da su ostali u vremenu u kome je ovo bio hotel visoke kategorije, s tim što zadnjih 30 godina u njega niko nije ulagao ni dinar. Ni posetioci nisu bili preterano srećni. Na recepciji: „Dobro veče, izvolite“. „Dobro veče, mi smo iz Intercity brokera, trebalo bi da je smeštaj rezervisn“. „Da, da, jeste. Očekivali smo vas. Imali ste sreće, u gradu je festival (ne mogu da se setim čega) pa su nam uključili grejanje tako da su sobe tople“. A?! Sreća, sobe tople. Kakva je to sreća, šta mogu da očekujem kad udjem u sobu?

Lift je  bio, mislim da je još uvek, u stanju srednjeg raspadanja. Vrata su se po svojoj volji otvarala i zatvarala, a ponekad bi stao, eto, da odmori. Otključavam vrata i ulazim, ostavljam kofer, idem ka krevetu. A krevet, kao u bajci o zlatokosi i medvedima. Samo bez kaše. U mom krevetu je neko spavao, ne u tom trenutku, hvala Bogu, ali spavao. Ne razmešten, izgužvana posteljina.

Otišao sam na recepciju, zaista nisam želeo da ostanem u istoj sobi. „Dobro veče, ja se izvinjavam, ali u sobi, u krevetu je neko spavao. Ništa nije namešteno“. „Nemoguće, te sobe smo posebno spremili za vas“. Trajala je konverzacija još malo, a sada sam već bio iznenadjen što recepcionarka nije posebno iznenadjena onim na šta se žalim. Ih, čuj, neko mu spavao u krevetu, samo kad bi znao.

Dobio sam drugu sobu i čim sam ušao odmah sam rekao „dobro veče“. Za svaki slučaj, možda nekog ovde zateknem kad već nisam u prošloj. Niko ne odgovara, dobro je. Ulazim, spuštam kofer. Posmatram sobu u kojoj sam se našao. Kuku majko mila. Na zidu tapiserije u fronclama, žute sijalice, kupatilo kao iz horor filma, sa kanapom na vodokotliću, a uz sve to i hladna. Bacam torbicu na stakleni sto, istina je nije bio providan, mislio sam da je takav tip stakla. Čim je torbica dotakla sto digao se veliki oblak prašine. Cela soba bila je u oblaku prašine kad se bolje prisetim. A na zidu slika poginulog partizana u zlatiborskim šumama. Visoko cenim NOB, partizanski pokret ali nekako i danas sam uveren da to i nije baš dobar izbor za hotelsku sobu.

Brzo sam se okupao, brže od onih u vojsci. Protočni bojler ovde je nepoznanica. Obukao majicu, čarape, trenerku, da trenerku i legao da spavam. Hladno je, teško da zaspim. Svo vreme jedno oko mi ide ka prozoru, brinem za auto i opremu koju sam ostavio u njemu, a drugim okom pratim mrtvog partizana. Celo veče pazio sam na alarm i na njega. Ne znam šta me je više plašilo.

Jutro sam dočekao sa očima na pola koplja. Teško da sam složio i sat vremena sna u kontinuitetu. Samo da odem odavde, ne mogu. Doručak, nisam hteo ni da pridjem restoranu. „Sledeći put spavamo u Požegi, i ako firma neće da plati, evo ja ću“. „Dogovoreno“. Otišli smo da radimo, oboje rešeni ako nas ikad više pošalju u Užice, ni sat vremena ne provedemo u Sivonji.