Da li sam dobro napisao, mislim
da jesam. U nedoumici sam pošto sam baš od nje prvi put čuo taj izraz, bar kada
je reč o obući. Eto tako, flajke, čizme. I to ne bilo kakve, nego neke super
čizme, čizme za svaki teren i sa ne tako malom štiklom.
Pre nego što smo krenuli dobro
sam razmislio šta da ponesem od obuće. Svakako cipele, ipak muškarac mora da
ima i cipele kad ide negde, ali sam najviše pažnje posvetio patikama i
adekvatnom broju čarapa za iste. Znao sam da ću dosta pešačiti, idem u nov
grad, sa toliko interesantnih lokacija, sa centrom koji je sam po sebi grad u
gradu. A na sve to treba dodati da je Rim poznat kao grad na 7 brda,
brežuljaka, kako god.
Još na aerodromu gde smo se
susreli video sam da ona, tipično žensko, nije razmišljala na isti način kao i
ja. Naočare za sunce, kofer, jakna i čizme. Ok, putuje u čizmama, a u koferu
verovatno ima i neke patike. Ne znam ni sam zašto, ali eto, prošlo mi je to
kroz glavu, samo na trenutak. Ukrcali smo se u avion i krenuli put Rima.
Vožnja do pansiona trajala je
podjednako ako ne i duže od samog leta. Soba još nije bila spremna pa smo
odlučili da ostavimo stvari i odemo u prvu, ice breaker, šetnju.
Flajke, dan prvi. Svaka joj čast.
Priznajem da su mene noge bolele, jesam stoički to podnosio, ćutao sam. U sebi
proklinjao i Romula i Rema, nisam ni vučicu zaboravio, gde nadjoše ovu lokaciju
za Rim. Gore, dole, gore,
dole...stepenica koliko ti duša ište. Taj, prvi dan, obišli smo tek uži centar.
Flajke, dan drugi. Poranili smo.
Od prvog dana ostao je utisak da je ući u Baziliku Svetog Petra naporan i dugotrajan
proces. Gomila azijata, sa fotoaparatima, slušalicama od prevodioca stajalo je
u kilometarskom redu čekajući da udju i vide centar katoličanstva. Medjutim to
jutro gužve uopšte nije bilo. „Hajdemo prvo na kupolu“ rekoh joj i ona
prihvati. Znak, više jezični, lepo je upozoravao. Dve varijante su za odlazak
do kupole, 5 eura sve peške, a 7 liftom. S tim što, podvlače ljubazni
službenici na ovom znaku, kad stignete liftom, ima još 320 stepenika do vrha. „Haha“,
e baš ću da idem stepenicama, sarkastično sam pomislio u sebi. Da mi vežba
treba, treba, ali čekaj, dva eura je samo razlika. To je bilo 320 najdužih
stepenika koje sam u životu prešao, napornija od svih stepenika koje sam prešao
kad ih saberete, tokom celog života. Bez ograde, krivi jer se penju uz zidove
same kupole. A ona, ona još uvek nosi flajke.
Flajke, dan treći. Panika, kiša
je počela polako da pada. Flajke nisu namenjene za kišu, a mi smo baš odmakli
od sobe. Ma nek ide život, hrabro je odlučila, idemo dalje. Maziće ih i paziće
kad se vratimo u sobu, ali za sad, misliće na njih i to bi trebalo da im bude
dovoljno. Lokacija je, Vatikanski muzej. Hodnik za hodnikom, prelepe
tapiserije, skulpture, slike. Svaka sobica nosi u sebi deo istorije, istorije
ne Vatikana već sveta čiju je sudbinu Vatikan na izvestan način krojio što i
danas pokušava. Opet gore, dole, stepenice uske, ipak je ovo stara zgrada,
zgrada koja je verovatno pod zaštitom i ne može se menjati i uredjivati. a ona,
ona još uvek nosi flajke, s tim što danas, danas i nju bole noge, polako
počinje da priznaje.
Flajke, dan četvrti. Sad smo
obišli i periferiju Rima, jurcajući i tražeći te „povoljne“ cene, rasprodaje u
velikim tržnim centrima. Jurili na metro, s metroa na voz, s voza na bus.
Špartali tržnim centrom, mislim svi muškarci znaju kakve su žene kad se domognu
velikog broja radnji sa kvalitetnom robom, špartali uopšte nije prigodan opis,
ali ajde. Sve to ponovo, hrabro kao i prethodnog dana, u flajkama.
Da ne zamaram. Da, ceo put je
provela u flajkama. Hrabro i odlučno je koračala i
stoički podnosila bol koji je sigurno postojao dole negde, barem u onom malom,
majušnom prstiću. A ja, ja sam stekao sasvim nov pogled na pitanje ženske
obuće, onaj koji se ne tiče fetiša u seksu, već pogled koji i definitivno potvrdjuje
moj raniji stav, a to je. Žene nisu normalne kada je reč o obući i tačka.
Нема коментара:
Постави коментар