Deseta noć kako ne spavam. Deseta
noć kako bdim nad njom. Svakim danom je sve lošije i mada ima trenutaka kad
izgleda kao da je sve uredu, jasno je da je bolest nepovratno uzela maha.
Nije ovo opraštanje od nje. Još
uvek, duboko u sebi, ja, ateista, bezbožnik, molim se da još uvek ne uzima njen
život. Da bez obzira na stanje u kom se nalazi, podari i njoj i meni snage da
se izborimo za još neki mesec, za možda još neku godinu. Nije ovo opraštanje od
nje, ovo je svedočenje o 12 godina prijateljstva, svedočenje o 12 godina
radosti koje je do sada ona unela u moj, u naše živote.
Sasvim prigodno, crveni irski
seter, došao je iz tada još uvek „crvenog“ Požarevca. Kolima je stigla na
stanicu kod Sava Centra, mala ali uopšte se nije plašila. Imala je svega tri
meseca kada smo se prvi put sreli. Od roditelja sam krio da dolazi. Dovoljno je
pasa prošlo kroz našu kuću i znam koliko su bili oduševljeni sa svakim. Istini
za volju, Ana je prva koja je došla od malih nogu, prva koja je kupljena. Na to sam i računao, mislio sam „odvešću je
kući, kad mama dodje sa posla neće moći, a da ne prihvati“. Medjutim, već sada,
sa tri meseca, Ana je bila suviše velika za torbu koju smo poneli, a nisam sa
sobom poneo nikakav kanap ili ogrlicu.
Nas troje, svi nemirni na svoj
način, stojimo na stanici i čekamo mamu da dodje kolima. Samo smo joj rekli da
mora da dodje, nekako smo je na tu „neodredjenu“ priču izvukli sa posla. I eto
je, stiže, i pre nego što se auto zaustavio bilo joj je jasno. Ulazimo..više se
ne sećam šta je ko rekao, znam samo da je Ana bila prelepa, vesela, blistavo
crvene dlake i velikih očiju, radoznale njuške koja je sve morala da omiriše u
tom malom, za nju premalenom Jugu.
Za nepunih 15 minuta bili smo
pred vratima stana i tako počinje naša zajednička avantura.
Нема коментара:
Постави коментар