„Treba li da izadjem“, vikao je
matori sa prozora. „Ne, ne moraš...“, mislim šta je očekivao, da ću da mu kažem
izadji, pas neće da me sluša. Da mi se pola komšiluka smeje odmah, a ostala
polovina kada čuju za priču.
A Ana...Ana se ponašala kao pas
bez ijedne jedine brige na svetu. Još mlada, ne trenirana, trčala je gde je
stigla. Zovi, zviždi, sve sam probao, ali već tri sata njoj uopšte nije do
kuće. Srećom pa je letnji period, nije hladno, kasno se i smračilo. Polako su se
smenjivali ostali vlasnici pasa koji su uredno posle nekoliko desetina minuta
poslušali svoje gazde i otišli kući.
Jedino sam ja još uvek napolju i
jedino ja imam psa koji nikako da se umori.
Medjutim malo po malo, eto nje da
leži. Pokušavam da pridjem, ali ne...maše repom, ustaje i laje na mene. Hoće da
se igramo. Pokušavam da joj pridjem ali odmah pobegne i opet, ispočetka, legne
i maše repom. Pokušavam sada s druge strane, kao da idem kući, ali mislim se
prićiću joj s ledja. U medjuvremenu našla je neko drvce i počela je da ga žvaće
tako da bi prilazak mogao da rezultira hvatanjem.
Šunjam se polako. Nije me videla
kada sam zauzeo poziciju iza nje. Nadam se da će drvce potrajati još malo,
taman toliko da skočim na nju i da je uhvatim. Milim, na vrhovima prstiju sam,
poput predatora, nevidljivo prilazim svom plenu. A onda, onda je rešila da
podigne glavu i da potraži svog zaboravljenog vlasnika, okrenula se posle
nekoliko pogleda spreda, i ugledala mene. Skočio sam, ona se izmakla, poljubio
sam zemlju, a ona je otišla malo dalje i ponovo pozivala na igru.
Nebrojano pokušaja, ali kažem
sebi, još ovaj, ovaj mora da uspe. Zauzimam poziciju, ovog puta ispred nje.
Ponavljam naglas „mesto“ i prilazim...Mirna je, gleda me, onako..ispod obrva.
Jezik je izbacila ulevo i dahće. „Valjda se umorila“ ponadao sam se u sebi,
skačem ka njoj i da, uhvatio sam je!
Нема коментара:
Постави коментар