Penjem se mračnim stepenicama.
Tek na po nekom medjuspratu trepti po neka neonka, kao da se muči, bori sa
mrakom, nebi li unela malo svetlosti. Na svakom spratu gledao sam levo i desno,
tražeći sobu koja mi treba. „Šta tražim ja ovde“ počeo sam da se pitam, da li
zaista nisam mogao da izdržim.
Stigao sam. Velika čekaonica,
malo više svetla nego na stepenicama, nekoliko ljudi koje je ista muka naterala
da dodju. Niko ne govori ništa, bar u prvom trenutku, vlada totalna tišina.
Samnom je prijatelj koji me je dovezao, nisam mogao drugačije. Krećemo u
razgovor i neposredno posle toga, svi su se po malo oslobodili i krenuli da
pričaju, svako sa nekim svojim, sa nekim koga su doveli da im drži strah ili da
ih kolima vrati kući.
U jednom trenutku počeo sam da
obraćam pažnju na ljude oko sebe. Pozvao sam Dejana da pridje bliže, prišao
ustima njegovom uvetu i tiho prošaputao „Dejane, pogledaj ove ljude, pogledaj
kakvi su im zubi.“ A zubi su bili strašni, odnosno bolje rečeno nedostatak
zuba. Mislim da niko, ali niko nije imao više od pet vidiljih zuba kad bi
otvorio usta...Stare mušterije ove zubarske klanice. E tako su zvali ovaj
dežurni stomatološki pakao, klanica, mesari. Počeli smo po malo da razgovaramo
i saznao sam da su svi oni došli jer ih boli zub, da „svoje“ zubare nemaju, i
da uvek, ali baš uvek posete mesaru se završe vadjenjem zuba. Nekad jedan koji
boli, a po nekad i dva, za svaki slučaj.
Na vratima se posle duže, ali
bučne pauze, pojavljuje doktor i njegova sestra. Scena, kao iz horor filma, on
na vratima, znojav, u jednoj ruci krvava gaza, a u drugoj jedan od mnogobrojnih
mučilačkih stomatoloških instrumenata. Sestra podjednako znojava, ispasana,
doduše bio je i on, izgužvane suknje. „Sledeći“. Ulazi jedan momak, iz
Mladenovca je čak došao. Redjaju se tako, a svako izlazi bez bar po jednog
zuba. Onaj mučni, ubijajući bol prestaje, otupljuje. Bojim se, inače se ne
plašim, mislim ne volim zubare, ali se ne plašim. Medjutim ovo, ovo je nešto
drugo, ovo još nisam doživeo.
„Kaži“. Odgovaram šta me boli,
koliko, gde...Otvaram usta da izvrši pregled i onda počinje. Karijes ovde,
karijes onde, ovde ovo, ovde ono, ovo kvarno, kvaran ovaj...Suma sumarum,
predlog je bio da se izvade tri zuba. Ej čoveče ni manje ni više nego TRI!!!.
„Čuj doktore, mene uopšte ne boli tu, boli me gore.“ „To se bol prenosi od ovih
dole“, odgovorio je. Objasnio sam mu da nema teoretske šanse, da je naučna
fantastika scena u kojoj on meni vadi i jedan, a kamoli tri zuba. „Ne diraj
ništa, čuješ li. Stavi ti meni lek da je mogu da spavam, a sutra ujutru idem
kod svog lekara“. Mrmlja on, mrlja..Sestra je već pripremila blok račun,
priznanicu. Tri puta 1500 dinara, 4500 hteo je on da zaradi na meni. Pa nisu
zubi kosa da izrastu novi kad ih izvadim.
Van ordinacije sam, čekam. Dao mi
je anesteziju. Pola lica mi visi kao u engleskog buldoga. Ne osećam levu stranu
uopšte. Kao, da proveri da li anestezija deluje, da li je uošte problem na toj
strani sa zubima. Posle pola sata ulazim nazad. Nevoljno mi stavlja lek i šalje
kući, a meni, meni je laknulo. Laknulo što sam odbranio momke, što sam rešio
problem i mirno na kraju spavao te večeri.
Dan posle uredno sam krenuo put
Doma zdravlja Novi Beograd kod svog zubara. Ostavio sam knjižicu na predvidjeno
mesto i uredno seo da čekam svoj red. Sestra me proziva posle pola sata,
ulazim. „Dobar dan doktorka, ja došao neki dan ranije“. „Šta je bilo, zašto?“.
„Pa bolelo me sinoć, otišao sam do Mažestika“....“Koliko zuba“.
Нема коментара:
Постави коментар