Buca a la carte

Strogo vojnički, onako kako je živeo i radio zadnjih 30 godina, tj. više radio nego živeo, moj otac, od mila zvan Buca upustio se u avanturu pre nekih 10 godina. Avanturu racionalizacije i optimizacije, sveobuhvatne reforme sistema nabavke i trošenja sredstava za prehranu. Od paradajza za salatu, preko krompira za prženje, pečenje, pa sve do junećeg buta, ovog puta, kako je on odlučio, za sve će se znati vreme i mesto. 

Krajnje sistematično, rasčlanio je problem do sitnih detalja, rešen da se svakom posebno posveti, a u cilju dobijanja sveobuhvatnog sistema koji će, kao krajnji cilj imati šta. Da, motiv je zaista važan. Ima ih barem dva, možda i tri. Jedan je svakako da se smanje troškovi. Nema više pohovanog mesa, krompirića, pljeskavica i raznih prženih mesnih djakonija svaki dan. Sad mora da se napravi takav plan, da svakog dana u nedelji ima i kuvanog, ima ručka za dva dana, uvek nešto u frižideru za doručak i tako dalje. Takav plan sasvim sigurno bi kao krajnji rezultat imao smanjenje troškova. Drugi, za njega možda i bitniji razlog je, što bi sve češće, njegov odgovor na pitanje „Šta ima za ručak“, bio „ne znam“. I siguran sam da ga je to pomalo i nerviralo, jer kuhinju je voleo i još uvek voli. Mama ima običaj i danas da kaže kako će ga sa šporetom sahraniti.

U Excelu je napravljena tabela, kalendar. Svaki dan ima odredjena polja u koji se upisuju šifre. Ima mesta za tri šifre, što je i logično, doručak, ručak, večera. Na posebnom papiru, to valjda vuče još iz vojne škole, legenda. Poseban papir sa šiframa, da neprijatelj ne može da otkrije planove. Ukratko to je rezultat par dana mozganja, kako i na koji način, treba novi sistem da izgleda. Primena je počela, kako to ide u ozbiljnim sistemima kao što je vojska, odmah. Depeša je poslata svima i očekivalo se da se prema istoj postupi odmah.

Prihvatili smo mi to nekako. Da se razumemo, niko od nas u ovom sistemu nije ostao gladan, daleko od toga, ali nismo mi junaci „Male neveste“. To planiranje, organizacija, dobro nije počeo i ženu da mi traži. Da, da...danas kada imam 30 godina, ovo sasvim drugačije zvuči nego tad, ali o tome u nekom drugom blogu. Sve u svemu, meni se to, nije dopalo. Kao što rekoh, prihvatili smo svi, ipak je on glavni, faca, šef, Kuhinje.

I taman kad sam mislio da će ovo postati nešto na šta ćemo se navići, a onda, onda tome nema kraja, rešio sam da se pobunim protiv sistema, i u ime onih kojima je svaki obrok u narednih 30 dana organizovan, kažem jasno i odlučno NE. Jer zaboga zašto bih se ja odricao svih tih divnih, svinjskih, pilećih, junaćih stvari. Onih koje se tako lepo kupaju u litri zejtina ili idu u saunu na dobrih 250 stepeni. Kakav kuvani kupus, paprikaš ili punjene paprike. Za to nisam hteo ni da čujem, a nekako sve češće, te šife su se pojavljivale. Ne, ne, tome se moralo stati na put.

Odlučio sam da pustim jedan mesec. Za tih mesec dana, u posebnu svesku pisao sam šta je bilo za koji obrok, a onda na javno dostupnoj tabeli, tabeli sa šiframa, gledao šifre i upisivao pored imena obroka. Znači, ako je danas bila sarma, pogledam u plan, „aha, sarma je šifra 30“, i tako 30 dana, za svaki obrok. Pošto je naučio da čak i najbolji mogu da greše, da promene strategiju, šifre je u tabelu upisivao običnom olovkom i posle mesec dana nastupio sam ja.

Svi, za mene bitni obroci, izvrteli su se u mesec dana koliko sam se strpeo, pritajio. Onda, onda sam uzeo gumicu i obrisao šifru večere koja je trebala da bude za tri dana, a upisao šifru za meni omiljeno jelo, prženo testo sa sjeničkim/zlatarskim sirom. Rekao sam sebi, „ako ovo prodje, idem dalje“. I prošlo je. Onda sam prešao na ručkove, doručke istina nisam dirao. Deset dana je prošlo, dvadeset dana je prošlo, a ja sam već sad postao majstor menjanja i unošenja mojih šifri. Bezobzira trebalo je biti oprezan. Ako se uoči neka nepravilnost, šablon u obrocima koji se ponavlja, ceo sistem može dodatno biti zaštićen.

Negde na isteknu 45og dana od početka menjanja šifri, Buca je primetio da mu se neki obroci sve češće ponavljaju. I sećam se kao da je juče bilo, „Nemoguće, pa testo smo jeli pre dva dana“. Šta ti je čovek. Nije mi bilo dosta što sam uspeo manje više da manipulišem jelovnikom, na jedan razumam, umeren način. Ne, nego sam morao, a kad duša želi onda duša želi, da svoje omiljene obroke ponavljam sve češće i češće. Stoga i ne čudi što je nedugo posle iznete opaske, shvatio da mu je ceo sistem provaljen, da ne funkcioniše.

Kad sam mu ispričao tačno šta se desilo, i kada su njegove sumnje dobile i zvaničnu potvrdu, krivca seo je. Pogledao je papir, pa mene, još jednom papir i počeo da se smeje. „Pa vidim ja već par dana, i nije mi jasno, hehe...mali“. „Dobro i šta ćemo večeras za večeru“ upitao me je, a priča sa jelovnikom više nikada nije pokrenuta.

Peto jaje

Mislim da sam u zadnja tri meseca možda ušao jednom u autobus. I ne, nisam se to vreme vozio kolima, s obzirom da auto stoji na parkingu ne registrovan. A nisam išao ni taksijem, već bicikl ispod sebe i pravo na drum. Radni dan, vikend, posao, vreme i mesto nisu bitni. Svugde sam išao na sopstveni pogon i svugde sam stizao bez ikakvih problema.

I tokom ta tri meseca, a naročito kada sam radio drugu smenu, slušao sam od svojih roditelja, ali i kolega „što ne nosiš kapu“, „budalo stavi kapu na glavu“ i slične primedbe i opaske, s namerom da mi se skrene pažnja kako ne vodim dovoljno računa o svom zdravlju. Da su upravu, upravu su. Nije da mi je pozlilo, ipak vožnja do posla je svega 25 minuta, ali da bi mi kapa, kačket, dobro došla, naročito kada prelazim preko mosta, to svakako.

Sve u svemu, nikome ne zameram na komentarima, kao što rekoh, dobronamerni su. Ali mi komentari mojih roditelja ipak nisu jasni. Naime svi koji me znaju duže, a gde ćeš duže od onoga što te znaju roditelji, znaju i za moju, hm, specifičnu glavu. Još davnih, ranih devedestih, možda čak i kasnih osamdesetih, dok sam živeo na petom spratu u bloku 38, nadimak mi je bio peto jaje.

Jasno, peto jer živim na petom spratu, jaje, e to jaje ima veze upravu s glavom. Razume se meni je moja glava uvek bila normalna, lepa, dostojna jednog Pikasa, Monea, Rembranta, ma svih njih zajedno. Medjutim ostali, kako već to ide, videli su sve ono što ja nisam. A to je čudan, gotovo elipsoidan oblik glave, koji ih je sve podsećao na jaje. Kakvi su sve nadimci mogli da budu i koliko su samo zlobni mogli da budu, ovo sa jajetom i nije bilo tako strašno, a svakako nije ni uticalo posebno na mene. Dobro, mislio sam tad, peto jaje, pa šta.

Mogu reći da sam čak zahvaljujući tom nadimku i sam postao svestan svoje glave i načina na koji je oblikovana, a i informacija da sam na svet došao carskim rezom dobila je i svoje opravdanje. No da se vratim na priču. Vreme je prolazilo, mi smo se preselili, deca su se promenila i porasla. Peto jaje nije više bilo aktuelno, čak i pomalo zaboravljeno.

Gotovo 10 godina posle zadnjeg izgovorenog petog jajeta, našao sam se u Mek Donald restoranu, na svom prvom radnom danu. Ne sećam se sad kako je sve tačno išlo. Razgovor sa menadžerom, pokazivanje zajedničkih prostorija, zaduživanje bedža. Sve u svemu, kada sam obukao uniformu i krenuo hrabro u nove radne pobede, čulo se kratko, jasno, otresito, „Markoviću, stani“. Okrenuo sam se, pogledao iza sebe kad tamo, menadžerka. „Gde si ti pošao bez kačketa“, upitala me je. Uz blagi smešak odgovorio sam joj da sam rekao, ali da me niko nije slušao, ta kapa, na moju glavu, taj film neće gledati. I dodao sam, ne zato što ne nosim kape, kačkete, već da im je dovoljan jedan klovn u restoranu.

Očito je mislila da lažem, da iz samo njoj znanog razloga ne želim da stavim kačket na glavu, jer nedugo posle mog izlaganja, moje tužne životne priče, uzima kačket i pokušava da mi ga stavi na glavu. Već u prvom pokušaju jasno je da to zaista neće ići tako lako. Sa onom trakom na kraju, podešenom negde na sredinu, kačket uopšte nije mogao da se stavi na glavu. Počela je da ponavlja više puta, sebi u bradu, „ma ovo je univerzalno“ i pokušavala sve rupe dok nije stigla do zadnje.

Tu smo već imali publiku, saučesnike u pokušaju. Sad  već jedna menadžerka, dve hostese i radnik pokušavaju da mi navuku kačket na glavu. Pozadi je podešeno na zadnju rupu, a i dalje glava pruža snažan otpor. Navlače svi, svako je dohvatio po neki deo kačketa, a svo to vreme ja stojim, ćutim, i pomalo se smeškam. A onda, sve je prestalo, menadžerka me je pogledala i rekla „Eto, vidiš da može da stane. Ajde sad na posao.“

Dovoljno je reći da je ono slomljeno jaje bolje stajalo Kalimeru nego meni njihov uspešno navučeni kačket. Keče da sam nosio bolje bi mi stajalo. Jednom rečju smešno. E sad, s obzirom da su me plaćali da radim, nije mi bilo teško da ga nosim. Uf, šta me briga. Njihovu uniformu, njihov logo na istoj, što bih se ja stresirao. Ali svaki put kada bih stavio ispred ogledala, uvek, ali uvek bi se nasmejao samom sebi.

Kasnije kako je vreme prolazilo, a rad u Mek Donaldu se završio, bilo je prilika za neke nove šale, neke nove nadimke. Rodjeni otac je voleo da me zeza, kako će me osloboditi vojske jer neće moći da nadju šlem za mene.  Danas je tih šala istine radi sve manje, gotovo da ih i nema. Ko zna, da moram da nosim kapu na poslu, verovatno bi nešto od materijala isplivalo, a ovako, tek ponekad, s nekom vožnjom bicikle i jakim Suncem, ja se setim jednog jajeta, koje je živelo na petom spratu.

Poljubite me u dupe

Trendovi, samo trendovi, najbitnije je biti u trendu ma o čemu god da se radilo. Tako i moji roditelji. Evo, primera radi, ja sam u maminom stomaku već šest meseci, a još uvek mi nisu dali ime. Nisu počeli ni da razmišljaju. Pitam se pitam, ko koči, mama ili tata. Druge bebe mi kažu da je to sad moderno. Mame čekaju porodjaj pa tek onda, onako iznenadjene, biraju ime.

Valjda nisu u tom fazonu. Iskren da budem pomalo se i ljutim. Nisam ja više mali. Jednom za promenu mogao bih da čujem umesto „beba“, „dečak“. To sam zaboravio da vam kažem, dečak sam. Možda ste ovo saznali i pre mojih roditelja. Ne, ne, sigurno ste saznali pre mojih roditelja, a ispričaću vam i kako to znam.

Mama i tata su se upoznali, venčali i sve već kako to ide. Jednog dana, mama je shvatila da sam se pojavio. I onda standardno, lekari, pregledi, manje promene u životnom stilu, a sve da bih ja mogao nesmetano da rastem i da se razvijam. Polako su prolazili dani i dok si trepnuo, eto i treći mesec i novi pregled kod lekara. Moj prvi ozbiljni susret sa ultrazvukom. Onih ranijih se ne sećam, ipak sam bio mali.

Položaj „slobodni stil“, mama je verovatno legla. Nedugo zatim razni zvukovi počeli su da dopiru do mene. I nije to kao kad se tata priljubi uz mamin stomak i krene da peva, inače jedva čekam da izadjem, progovorim i da mu kažem da ne zna da peva. Ovo je neki jednolični zvuk i šeta na sve strane. Pomalo i golica. Kad je sve prošlo, priljubio sam se uz stomak i slušao. Priča doktor mami, kako je sve dobro, otkucaji, i gomila nekih meni nerazumnih reči. Ali shvatio sam da su me gledali.

Drugi pregled kod doktora, opet zvukovi. I opet mama priča sa doktorom, tata je isto tu. Ponovo je sve uredu, istina opet neke nerazumljive reči i izrazi, ali po reakciji mame i tate jasno je da problema nema. Taman kad su se spremali da pitaju za pol, neko nov se pojavio, počeo da priča sa doktorom, a mama i tata su izašli. „Hej, stani, čekaj“ vikao sam, ritao se. „Zar ne želite da znate da sam dečak“. Mama me samo pomazila par puta, nasmejala se i zajedno su izašli na vrata.

Ma dobro, sledeći put valja neće zaboraviti. Kad ono, sledeći put nikako da dodje. Slušao sam pažljivo tih dana šta se dogadja. Prvo doktor nije bio tu. Otišao je na našto što se zove odmor. Kasnije mama nije mogla. Bili smo u poseti kod neke tete, koju mama zove mama. Ta teta i još brdo nekih teta pritiskali su mamu, pritiskali mene, govorile mi kako ću biti lepa beba, pevale mi i svašta nešto...i onda „kladim se da će biti devojčica“, „ma ne, biće dečak“. Predlagali su mami svakojaka imena, a ona, ona je samo slegala ramenima jer još uvek nije znala da li ću biti dečak ili devojčica.

To me je pomalo i nerviralo. Mislim, ja znam da sam dečak. I hoću kad dodjem na svet, da mi daju lepo ime, ime za dečaka. Ne bih u poslednjem trenutku da mama i tata smišljaju pa u panici da mi daju neko...recimo čudno ime. Ovako je bolje, na vreme. I da su saznali verovatno bi mi i sobicu spremili. A sve one tete više me ne bi zvale devojčicom. Počeo sam da osećam i maminu potrebu da sazna. Sad je već nju i tatu toliko interesovalo, da su lako našli prvi termin kod lekara. Malo ih je i teta koju mama zove mama pritiskala. Čuo sam kako je kritikovala mamu što još nije saznala.

Pa dobro, kad je već tako, hajde idemo kod lekara. Slobodni stil poza, mama u ležećem položaju. Jasan znak da se sprema zvuk. Sad već znam će im zvuk reći da sam dečak i onda, odjednom, pomislio sam, a zašto da sad oni znaju. Sad je njima bila žurba, sad su oni hteli da znaju. E pa ne može. Pre nego što je zvuk počeo da se čuje, brzo sam se okrenuo ledjima u pravcu iz kog inače dolazi zvuk. Nego šta nego da ću da sakrijem pišu, nek se pitaju još malo.

U medjuvremenu u svetu van stomaka teta koju mama zove mama, dobija SMS poruku od tate. „Pregled je prošao, sve je OK, beba je okrenula dupe“

Bucket list

Svako od nas u jednom trenutku počne da razmišlja o svim onim stvarima koje je sanjao, hteo i želeo da ostvari, ali iz nekog razloga nije. Istina je da se kod nekog to desi pre, kod nekog posle, ali bez obzira u jednom trenutku svima nama se to desi. Danas, kada imam 30 godina, možda malo drugačije gledam na te teme, jer istini za volju i ovih 30 brzo je prošlo.

Bucket lista ili lista poslednjih želja, stvari za uraditi pre smrti, ne mora uopšte zvučati tako depresivno. Naprotiv inspirisan istoimenim filmom, ali i raznim životnim situacijama raznih ljudi, odlučio sam da ovome posvetim malo vremena. Jedno je sigurno, ako i sastavim takvu listu ona ne treba da me podseti šta sve nisam uradio, već da mi bude podstrek i da snagu da sve stvari sa liste uradim, doživim.

Moja Lista, ako bih je danas pisao svakako bi sadržala i nju. Biti sa njom..to ružno zvuči, barem za ovakvu listu. Mnogo je komplikovanije od biti, mnogo komplikovanije od prostog deljenja prostora i vremena. Umesto toga, rećiću samo da je ona na broju jedan, jer nekako svi ostali brojevi gube smisao ako se ne podele s nekim. Hm, shvatite jedno, naročito vi koji me znate, one ne mora imati ime, ne mora imati prezime, ni lik. Ona je poput same liste, motivacija, želja, pokretačka snaga.

Broj dva ili tri, možda četiri ili pet, sasvim je svejedno, bilo bi jahanje. Danas sam baš pričao sa jednom koleginicom o tome. I mada se slažem sa njom da je reč o skupoj aktivnosti, nekako u ovom trenutku, naspram svih onih drugih želja, ova zvuči totalno na dohvat ruke. Imam neku viziju jahanja kroz Košutnjak u rano jutro ili u sumrak, ne znam zašto ali mislim da je to izuzetan doživljaj. Možda grešim ali hteo bih da se uverim, pa i da pogrešim ako treba, ali da probam.

Videti Afriku. Ne, ne..doživeti Afriku. I ne mislim tu na Piramide, kupanje u Hurgadi. Već videti, proći, doživeti, ceo afrički kontinent. Gorile, majmuni, nilski konji, nosorozi, slonovi. Safari sa divljim mačkama. Od pustinja preko prašuma do stepa i opet nazad. Jezera i velike reke. Sve bi bilo na meniju, makar se i zadužio u banci, po najgoroj kamatnoj stopi.

Ovo je samo deo, fragment, mojih razmišljanja. Prosto i sebe samog sam zatekao. Medjutim jedno je sigurno, ova lista dobiće svoj oblik, a sigurno će se dodavati, nikad oduzimati, jer kao što sam rekao poenta liste nije da podseti šta nije uradjeno, već da podstakne i stimuliše da se sve uradi, da se sve iskusi i doživi. 

Uhvaćeni

Ustao je iznenadjujuće rano. Na prvu loptu pomislio je da kasni, da se uspavao. Napolju je uveliko svanulo, a on, on je još bio u krevetu. Psovajući mobilni telefon, alarm, ali i komšinicu koja ga inače svojim ranim lupanjem nogama budi, odlazi u kupatilo. Tuširanje, pranje zuba.  Bukvalno je uskočio u garderobu, a onda, tako potpuno razbudjen uzima mobilni u ruke i shvata. Probudio se sat vremena ranije.

Šta sad da radi. Da sedne i uključi televizor, pogleda jutarnji program. Ne, svakako  ne. Još mu je samo nedostajao izveštaj Nade Macure pa da jutro potpuno bude upropašćeno. Da se razumemo, nije on bio mrzovoljan što je nenaspavan, naprotiv, naspavao se, bio je odmoran. Bio je mrzovoljan zato  što je to ona situacija, niti da krenem, niti da sačekam još malo. A odluku je lomio i na kraju prelomio, krenuće odmah na posao.

Na putu do stanice standardno svraća u pekaru po kuvani djevrek. Maša, radnica za kasom, nije navikla da ga vidja tako rano. „Otkud ti čoveče ovako rano“. Samo je odmahnuo rukom, izvadio pare i pozdravio je. Jutro je bilo prohladno, a zbog juče najavljenih visokih temperatura, sa sobom nije poneo jaknu. Pomislio je „Boga mi, smrznuću se dok ne dodjem na posao“. I dok je zubima kidao prekuvani djevrek stigao je na praznu stanicu.  Ni dva minuta posle dolazi autobus, kao i stanica prazan, ulazi unutra i seda.

Klackao se tako gotovo sat vremena. Doduše sada mu to nije smetalo. Autobus je ipak bio prazan, bilo je mesta koliko hoćeš i mogao je da pojede svoj kuvani djevrek na miru. Negde kod zgrade opštine Novi Beograd zamalo da je i zaspao. Svakim sekundom Sunce je bilo sve jače, dan sve svetliji, a on, sve bliži poslu.

Sat u hodniku pokazivao je pola sedam kada se otkucao da je ušao. „Cccc, bravo ja“, rekao je naglas i krenuo da uzme ključ sa prijavnice. Kuca na vrata i pre nego što je glas s druge strane i odgovorio, može, on otvara vrata. Pogledala ga je, setila se koji ključ mu treba, „ključ je uzet“. Uzet? Nije mu bilo jasno. Napravio je dva koraka unazad, pogledao ponovo na sat u hodniku. „Daj reci mi molim te, ko ga je uzeo. Mislim videću kad sidjem, ali me neizvesnost ubija“ i poče da se smeška. Znao je on ko dolazi tako rano, samo ovaj put, ovaj put nije znao baš sve.

Čim je stigao na sprat odlazi ka svlačionici. „Da, da...on je.“ Video je po stvarima, po otvorenom ormariću, korišćenom tušu, svi znakovi bili su tu. Mada zašto je i on poranio, on koji dolazi inače rano, zapitao se. Obuo je klompe. Šta sad? Skuvaće sebi kafu. Nije to stvar budjenja, već stvar navike. Jutro se ne počinje bez kafe. I dok se kretao prolazeći pored ženske svlačionice, zastao je. Glavu je okrenuo na desno, pogled u svlačionicu. „Upaljeno svetlo?“. U nečemu što drugima ne bi bilo čudno, on je već sad počeo da kuje razne teorije, mogućnosti. Kakva crna kafa, mora odmah da ode da vidi, ko je sve to došao tako rano. A sada, sad je već bilo jasno da su to dvoje kolega, ona i on.

Polako je ušao u prostor. Kao lavica koja se približava plenu. Mic po mic, stalno držeći glavu pognutu, nekako ispod linije vida, da se plen ne uznemiri. Nešto se tu zbivalo čudno i pre nego što oda svoju poziciju mora da vidi, da sazna, šta. Po glasovima koji su dopirali do njega ranije izneta predpostavka bila je na mestu. Dvoje kolega, ona i on. Još je daleko pa ne može da razazna o čemu se radi, a tek po neki smeštak, kikot, daje mu do znanja da se tu „nešto dogadja“. „Da li da podignem glavu“, razmišljao je i nervirao se u isto vreme. Ako je prerano videće ga, a on, on neće videti ništa.

U trenutku kada je svaki šum, govor, smeh, nestao odlučio se da pogleda. Kao i dok je ulazio, polako je podizao glavu, kretajući se ka najboljoj poziciji, ka poziciji sa koje ni jedan detalj ne može da mu promakne. Sakrio se iza stuba, ispravio, udahnuo tri puta dok mu se osmeh nije skidao sa lica. „Ako je ovo što ja mislim da jeste, a po svemu sudeći jeste, biće mnogo, mnogo interesantno“. Jedan, dva, tri, izbrojao je u sebi i pogledao.

Ona je sedela na stolu, pored pet praznih stolica, a on, on je bio uz nju. Rukama ga je obavila oko struka, pribila uz sebe. I dok je on prolazio rukama kroz njenu dugu kosu, ona je glavu držala naslonjenu na njegove grudi, s osmehom na licu kakav ima samo iskreno zaljubljena devojka. „Oohoho, džek pot, premija“ i poput voajera nastavio je da gleda, skriven iza stuba. Brzo se uhvatio za džep u želji da izvuče mobilni, da fotografiše, snimi, šta god, samo da ima dokaz, da mu neko poveruje u ono što je video. Srećom po mladi, zaljubljeni par, telefon je ostavio na drugom mestu. A oni, oni se gotovo nisu ni pomerali, Tako zagrljeni pričali su nešto, smeškali se. U jednom trenutku stavio je dlanove na njene obraze, podigao glavu sa svojih grubi i pogledao, pravo u oči. Oni, ali i on, znali su. Sad će da je poljubi. I bilo je tako. Doduše polako, bez žurbe, totalno neopterećeni činjenicom da će i ostale kolege uskoro stići.

Vrhom svog nosa dodirivao je njen. Pričao je nešto, usne su mu se micale, polako. Rukom je ponovo prolazio kroz njenu kosu, a ona, ona ga je i dalje grlila, čvrsto držala uz sebe. Kao da nije htela da ga pusti, kao da joj nije bilo bitno da li će ih neko videti. Samo taj trenutak, taj momenat je sve što je važno. Polako, otpočeo je i taj, finalni prilaz. Glave su počeli da krive, strane su bile izabrane. Od svih njegovih šapata, slatkih reči i rečenica, uspeo je da razazna jedno, kratko i jasno, volim te. Zatim, ne čekajući ni trenutka spustio je svoje usne na njene.

Ima tu nešto, nešto više. Umeo je on da prepozna takve stvari, da namiriše tudje želje, da spoji one za koje nikad ne bi rekao da su spojivi. Video je u tom poljupcu da im treba dati šansu, da nije to neka obična kombinacija i tiho, kao što je i ušao, povukao se van prostora. Čim je izašao na vrata, sa smeškom je prokomentarisao, „Da, da, lep su par, zaista lep. Ali sledeći put kada bude menjala smenu, dolazim još ranije i dolazim s kamerom.“ Tako veseo, pomalo i ponosan, što je eto, uhvatio kolege na delu, izgubio se na stepenicama, a oni, oni su se i dalje ljubili.

Vasilije

Uhvatio je nežno za ruku, pogledao s osmehom i rekao „Brate, mi smo rešili da se uzmemo“. Gotovo još dve sekunde nakon toga on nije skidao pogled sa svoje buduću žene. Videlo se da je još uvek, iako se zabavljaju 5 godina, ludo zaljubljen u nju, baš kao i prvog dana kad su se sreli.

Jasmin, njegov najbolji drug, kome su upravo saopštili tu vest takodje je bio presrećen. Ustao je od stola, prišao Nikoli, podigao i čvrsto zagrlio. „Brate moj neka ste mi živi i zdravi, želim vam puno sreće, puno dece...“ redjalo se tako još nekoliko minuta. Taman kad je pomislio da nema više šta da poželi neki glasić u glavi rekao bi mu, ovo si zaboravio. Ni nju nije preskočio. Izgrlio je i izljubio, a kad se na kraju smirio ponovo su svi seli za sto.

Osmesi su im i dalje bili na licu kada je Nikola rekao „Ako te je ovo obradovalo ovoliko, šta ćeš tek reći na to da bih voleo da mi budeš kum“. I s pravom je to rekao, jer Jasmin nije mogao ni da predpostavi da će ga to pitati, ne zato što je možda Nikola imao nekog drugog, bližeg prijatelja od njega, već zato što je još uvek bio pod utiskom prve informacije. „Pa, pa...naravno da prihvatam“, odgovorio je Jasmin. Svi vidno srećni, uzbudjeni što venčanje svakim sekundom sve više napreduje, vratili su se jelu i piću.

A onda se setio. „Vi ste planirali u crkvi da se venčate?“, upitao je Jasmin. Nikola je zastao, viljušku koju je držao u ruci polako je spustio u tanjir. „Da, čoveče, skroz sam zaboravio“. Jasmin je bio musliman, i posle onolikog slavlja, čini se, naišli su na prvi problem. „Pa ništa onda, venčaćemo se samo u opštini“, odgovorio je Nikola  sa velikom dozom odlučnosti , a Dragana ga je bez razmišljana pratila. „Da, da..samo u opštini“ ponovila je ona. Logično je da o ovome nisu razmišljali. Ipak Nikola i Jasmin se znaju dugo, religija nikad nije bila nešto čemu su pridavali pažnju.

Gledali su se tako, jedni u druge, neki kraći muk nastao je za stolom. Jasmin još jednom pogleda svog najboljeg prijatelja, njegovu buduću suprugu i reče „Dobro, dobro, vidite šta je sve potrebno da se krstim. U stvari idemo zajedno. U kojoj crkvi se venčavate“. I dok su pokušavali da mu objasne da nije potrebno, Jasmin je odmahivao glavom. Za najboljeg prijatelja sve, to je bila njegova politika, njegov princip, stav.

Dan, dva, najviše tri su prošla i svi zajedno našli su se u jednoj od beogradskih crkvi. Gužva pred ulazom. „Sigurno neko crveno slovo u kalendaru“ tiho je prošaputao Nikola. A kad su posle nekoliko minuta uspeli da udju u crkvu pred njima se našao sveštenik Petar. Sveštenik, otac, kako god, bio je stariji čovek. Krupnijeg stasa, a znate da za krupne ljude kažu da su po prirodi veseli i razdragani. Ni otac Petar nije odstupao od tog nepisanog pravila. Nasmejan, pozdravio ih je i pitao o čemu se radi. „Mi treba da se venčamo, a moj najbolji drug nije kršten, pa eto...“ i pre nego što je stigao da završi otac Petar ih pozva bliže. „Da li ste sve poneli“ upita ih. „Jesmo oče, jesmo. Ne mora sad, mi to imamo, samo smo došli da se raspitamo“. „Ma nema šta, kad ste već tu, sačekaće ovi ljudi malo, dajte da završimo to odmah.“

Otac Petar je seo, otvorio neku vrstu sveske, deble, sa tvrdim povezom. „Dobro, dobro...reci ti meni, kume, kako je tvoje ime.“ „Jasmin“. Otac je polako, tek za koji stepen, podigao glavu, pogledao Jasmina i vratio pogled nazad na svesku. „Dobro, a kako ti je prezime Jasmine.“ „Hadžibegović“. Otac ponovo podiže glavu, a sad pogleda i mladence, pa opet Jasmina. Verovatno je pomislio da je u tom trenutku bio žrtva neke skrivene kamere. Jasmin Hadžibegović se nalazi u njegovoj crkvi, musliman. A na sve to iz porodice hadžija. „Dobro Jasmine“, nastavio je otac Petar dalje, „kako ti se zove otac“. „Nusret“, odgovorio je, „ali majka je Desanka“. „ A Desanka, dobro, dobro...to je baš lepo srpsko, pravoslavno ime“. Ve

 u tom trenutku svi, i mladenci i kum, ali i otac Petar imali su osmeh na licu.

„Jasmine ti si znači rešio da se krstiš. „Nego šta. Najbolji prijatelj me je pitao da mu budem kum, a oni hoće da se venčaju u crkvi. To je najmanje što mogu da uradim.“ „Lepo. Nego hajde vi dodjite kasnije, posle 13, kad ode sav ovaj narod. Da mi to u miru obavimo“

Tako je i bilo, svo troje napustili su crkvu i ostavili oca Petra veselo začudjenog. Šalili su se kako upravo sad, vrućom linijom zove patrijaršiju i podnosi izveštaj kako ima muslimana koji hoće da se krsti. „Ja da ti kažem još jednom, ne moraš ovo da radiš.“ ponovio je Nikola dok su ispijali kafu. Jasmin koji je sve to prelomio pre nekoliko dana, osmehnuo se blago i nastavio da pije kahvu. Dragana je za to vreme delovala odsutno. Verovatno kao i sve mlade mislio o trista hiljada i jednoj stvari, iako su još davno unajmili organizatora.

Sat je otkucao 13 časova i neposredno zatim našli su se pred crkvom. „Stigli ste“ reče u glas otac Petar. Kako je u crkvi još bilo ljudi, zamolio ih je da se pomere i sačekaju malo. „Molim vas, samo malo mesta, imamo jedno krštenje ovde“. I tako je počelo. Minuti su prolazili, otac Petar radio je već šta treba da se radi. Jasmin je bio glavni akter ovog pravoslavnog, verskog, obreda. Mada je bilo prvi put da se našao u takvoj ulozi, dobro mu je išlo. Bio je miran, sve što je trebalo da uradi naučio je još juče, sve što je trebao da kaže. Ozbiljno se pripremio, jer ništa manje od ozbiljnog nije dovoljno kada je njegov najbolji prijatelj u pitanju.

Krštenje je gotovo. Opran od greha i obasjan svetlošću sveće, prešao je u svetlost novog života sa Hristom i postao sin svetlosti, Vasilije. Drug, prijatelj, a iznad svega čovek. Osoba koja je na Balkanu, još uvek osakaćenog verskim sukobima, verskim fanatizmom, odlučio da se krsti, zbog svog najboljeg prijatelja. Ne mogu, a da se ne zapitam, da li je voda, kojom je očišćen od greha uzalud prolivena, jer može li ovakav čovek uopšte biti grešan. Ja mislim da ne može.

Evo banke cigane moj

„Brate, ti si lud. Kako misliš tako da nosimo šporet“. Više se ne sećam ko je kome rekao, ali sasvim sam siguran da je tako počelo, a sve zbog nečijeg smešnog, glupog predloga, kako da spustimo šporet sa šestog sprata do prizemlja.

Naime, tetka se rešavala neporednih kućnih uredjaja, a šporet je bio jedan od njih. Pozvala je sestriće da ga snesu i što da ne. Mi ćemo da ga snesemo do prizemlja, tetka će da časti, a sutradan, prve subote u mesecu, doći će gradska čistoća i odneti ovaj kabasti šporet i kabastu mašinu za pranje veša. Reklo bi se, dobro njoj, dobro nama.

Sve u svemu, šporet je već na prvo dizanje bio lak. Star poprilično, beo, Gorenje. Mislim da je u trenutku kada je rešila da ga baci na njemu radila još samo rerna. Uhvatili smo ga i krenuli da manervišemo uskim hodnikom, vešto izbegavajući štokove, plakare. Lift je išao samo do petog i bili smo sigurni da ćemo kada ga uguramo u isti sve biti lakše. Ni u ludilu nam nije palo napamet da šporet neće ući.

Iako nosimo šporet, sem po neke psovke koje smo medjusobno upućivali jedan drugom, bili smo poprilično tihi. A u ovoj zgradi malo treba da cela počne za odzvanja od malih, iskompleksiranih pasa, koji stanu pred vrata i laju dok im se baterije ne isprazne. Ukupno šest spratova, da šest s obzirom da šporet nije mogao da udje u lift, trajala je ova naša fizikalija. Ne naporna, kao što sam rekao, šporet nije bio težak, a i zastali bi po malo na svakom spratu. Kada smo stigli do kontejnera, ostavili smo šporet, srećni i zadovoljni što sve ukupno nije trajalo duže od 10 minuta.

Stigli smo ponovo u stan, otišli u kupatilo, i na sličan način pristupili mašini za pranje veša. Jedan, dva, tri...“STANI, STANI“. Već nakon 2 sekunde i 1 santimetra bilo mi je jasno, a bogami i Pedji, da ovo sa mašinom uopšte neće biti lako. Do ulaznih vrata izneli smo je na nekom ćebetu ili tepihu i tu počinje naša avantura koja je trajala pola sata, možda nešto manje, i šest spratova.

Kako je bilo jasno da mašina neće biti nošena došli smo na genijalnu ideju da je pustimo da se kliza. Položili smo je na stranu i izabrali ko će gde. Ja sam išao ispred mašine i „pridržavao je“, a Pedja je išao iza nje i....pa i on je pridržavao. Od šestog sprata do prvog medjusprata još neke stvari su postale jasne, a prva medju njima da će cela zgrada saznati za nas. Mašina je pravila takvu buku dok se klizala niz teraco, to mu je neka vrsta betona kako su mi rekli, da bi probudila i medveda iz zimskog sna tamo negde, čak u Bosni.

Peti sprat. Ne znam gde sam više pazio i „pridržavao“ da mašina ne dobije na ubrzanju. Da li sa vrha stepenica ka medjuspratu pošto je na dnu bilo staklo, a iza stakla pad od pet i ½ spratova, ili od medjusprata do dna stepenica gde su vrata od komšijinog stana. A upravo tu. na petom spratu, povučena bukom koja je dolazila spolja, iz stana izlazi komšinica i upita nas, „Šta radite to“. „Pomažemo tetki da izbaci mašinu“, zadihano joj odgovori Pedja i nastavi dalje, „pošto je sutra prva subota u mesecu pa čistoća nosi kabasto smeće“.  „Baš lepo, mogli biste i moju da snesete“. A?! Pogledasmo jedan drugog, prvo u zbunu, a onda Pedja, onako preduzetnički pogleda ženu i reče, „Dogovoreno, za 2.000 dinara, može“. Usledilo je medjusobno dobacivanje zbun pogledima. „Ih, 2.000 dinara. Ja mislila kad već nosite i moju da spustite, šta vam je to teško.“ Kao što rekoh, dobacivanje zbun pogledima. „Dovidjenja. Ajde brate idemo dalje“ reče on i pogleda me onom vrstom pogleda koja kaže „au, ova nije normalna“. Kad je zatvorila vrata, obojica smo počeli da se smejemo, malo svojoj muci, malo njenoj smelosti.

Nekako smo stigli do prizemlja. Uz po neku promenu strana, uspeli smo da izguramo i ostalo je još samo tih, nekoliko metara do samog ulaza u zgradu, a posle i do kontejnera. Pedja se opasno smorio, toliko da je sam vukao mašinu od stepenica do ulaza, a posle i niz ulicu. Vrlo prometnu Resavsku. Da je kojim slučajem neki tramvaj sa nervoznim vozačem naišao mislim da bi ostavio mašinu tu, na sred pruge, okrenuo se i otišao.

I tu, na kraju golgote, usledio je najveći šok. Ciganin, sa svojim biciklom, praktično preuredjenim za brzi prevoz otpada, kartona i sl. stajao je pored nečega što je do malo pre bilo šporet. Uredno je slagao njegove delove i utovarivao u kolica. Gledali smo i nismo mogli da verujemo, a on, on nam se obradovao kad je video da ima još stvari za rasturanje. Pardon, rasklapanje, jer čovek je bio iznenadjujuje pedantan. Nikakav nered nije ostavio iza sebe. Prišli smo mu, pozdravili ga i prosto, jednostavno, rekli, „pa dobro majku mu, kud nisi došao kad smo doneli šporet“. Jer da se pojavio tad, uzeli bi ga za ruku, odveli na prokleti šesti sprat i dali mu prokletu mašinu. Šta dali, pomogli bismo da je i snese tako rastavljenu do prizemlja i još mu dali neki dinar.

Jeftina radna snaga ili ne, dobro je ponekad pogledati. Malo levo, malo desno. Možda se upravo tu, iza ugla, krije neki ciganin, spreman da vas za neki dinar reši gomile neželjenih stvari. Verujte mi, uz malo cenkanja, sigurno ćete dobro proći. Bolje nego Pedja i ja, svakako.