Sedim već nekoliko minuta pokušavajući da nadjem način kako da krenem u ovu priču. A ona zaista nije posebno komplikovana. Dvoje prijatelja, ona i on, idu zajedno u bioskop da gledaju film. Kako priča nije ljubavna, preskočiću sve one stvari koje treba da uvedu u radnju. Gde smo se sreli, kako smo se sreli, zašto smo otišli u bioskop. Medjutim, ono što jeste važno za priču je to da je ona izabrala film. Ni manje ni više nego "Odjednom tata", francusku komediju i dramu. Zašto ni manje ni više? Pa nekako mi komedija i drama ne idu zajedno. Zamislite npr. Leonarda di Kaprija kako u Titaniku pola filma izvodi skečeve, a onda na kraju biva prepušten hladnim dubinama Atlantika. Ne znam, nekako to mi zvuči glupo.
S druge strane ono što je meni glupo, ne znači da je glupo i drugim ljudima. Razume se. I tako, našli smo se ispred bioskopa Cineplexx u Ušću. Dva litre Koka Kole, velika kutija kokica i jedan Kinder bueno. Prolazi 15 minuta reklama, svetla se gase i film počinje. Nisam imao nikakva posebna očekivanja od filma, mada sam uvek voleo da pogledam neki evropski film, a francuzi svakako prave dobre. Pri tome, glavni glumac Omar Sy, ostavio je na mene sjajan utisak u filmu Nedodirljiv. Ali ono što je taj film razlikovalo od ovog ostvarenja jeste činjenica da je reč o životnoj, istinitoj priči, a ovaj, film koji sam sada gledao to nije. I to za mene ima neku težinu. Sve komične situacije, imitacije stvarnog života zaista su, više od pola filma, terale publiku, odnosno mamile su joj osmehe. Kako Francuz pokušava da se sporazume u Londonu, dete koje plače u avionu, svašta nešto smešno i simpatično je moglo da se vidi.
A onda, onda počinje drama. Sukobi izmedju nekadašnjih ljubavnika, borba za dete, za roditeljska prava, borba za sopstveni ponos, za sopstveni ego. Otkrivanje strašnih istina, duboko skrivanih tajni, koje su se spontano provlačile kroz ceo film. I onda, u naletu svih tih scena, emocija, okrenuo sam glavu ka njoj i video je kako plače. Od tada pa do kraja filma nije stala sa plakanjem. Kada je videla da je gledam sa osmehom, i pre nego što me mnogi razapnu strpite se za objašnjenje nedostatka emocija, okrenula se i rekla "kakav si, bez duše". To me je i nateralo u suštini da napišem priču. Ne to što je rekla da sam bez duše. Već pitanje, da li su muškarci zaista toliko različiti od žena kada je reč o ovakvi situacijama? Da li smo zaista operisani od plakanja zbog kojekakvih scena, potresnih priča ma koje vrste. Zašto se stavljam u isti koš ili bolje zašto stavljam ostale muškarce u isti koš samnom. Pa u celom bioskopu nije jedan muškarac plakao nije. Odgovor, pa mislim da nismo. Što se tiče osmeha, pa bila mi je slatka, onako umazana, sa suzama koje neprestano idu. Zajedno sa devojkom iz reda ispred koja joj, iako je i sama uplakana, dodaje maramice.
Ne verujem da bilo ko, muško ili žensko, može da ostane nem na emocije koje mu se prenose putem ekrana, kada su one istinske. Zato mnogi danas plaču kad gledaju emisiju Radna akcija, ili neki od mnogih filmova pisanih po istinitim dogadjajima. Skoro sam gledao film "Greben spasa", film snimljen po istinitoj priči o čoveku koji je svojim herojstvom i verom, spasio živote nekoliko desetina ljudi prilikom osvajanja nekog grebena u boga pitaj kojoj zabiti Azije u Drugom svetskom ratu. Pri tome odbijajući da ubije drugog čoveka. Film "Nedodirljiv" o kome sam s početka govorio takodje je jedan od takvih filmova. U suštini nema bolje priče od one koju život piše. Stoga ne mislim da sam bez duše, da ni jedan od momaka koji su taj dan gledali film nije bez duše. Prosto pravljeni smo da ne plačemo zbog svake tužne priče koju vidimo.
S druge strane, scena u "Gospodar prstenova" kada Aragorn kaže hobitima, da oni ne moraju da kleče, e to je scena da se naježih i možda zaplačeš. Tako da sledeći put, ako ga bude, gledamo neku fantastiku, neku intergalaktičku priču ili obradu neke popularne video igre. Možda čak i novi "Alien", mada sam kolegama obećao da ću gledati s njima. Ko zna, možda tada ja budem zaplakao, a ona zakoluta očima. Šta god bilo jasno je da sledeći put kad budem išao na film koji je komedija - drama, sa sobom nosim papirnate maramice.
Нема коментара:
Постави коментар