Krenuo sam na ples. Eto, napisao sam. Kada završite sa smejanjem, a mislim pre svega na vas koji me poznajete, želim da vam ispričam kako se sve to dogodilo, a iznad svega kako mi je ova aktivnost ulepšala poslednja četiri meseca. Želim da vam ispričam o tome koliko mi noge ne daju mira, koliko uši traže muziku, želim da vam kažem koliko se radujem vikendu kada imam čas. Zašto? Ukoliko se neko zapita razlog je krajnje jednostavan. Verujem da svako on nas treba da ima jednu aktivnost koja će ga ispuniti i mada to ne mora biti ples, ovom ali i sledećim pričama želim da ohrabrim one koji su se vezali za svoje stolice, krevete, društvene i boga pitaj koje mreže, da izadju iz svoje sigurne zone i probaju nešto što do sada nisu.
A moja priča je počelao sa jednom devojkom, još prošle godine. Ideja se razvijala skoro mesec dana, ali su okolnosti bile takve da nije bilo termina u školama koje bih mogao da uskladim sa obavezama na poslu. I bez obzira na razlog, na sve ono što se dogadjalo u medjuvremenu, kada se u februaru ove godine ukazala prilika da upišem ples, nisam oklevao. Iskoristiću samo priliku da joj se zahvalim na inspiraciji i motivaciji, jer siguran sam da nije bilo nje, ovaj tekst ne bih pisao, ne bih shvatio koliko sam propustio što još davno nisam krenuo da se bavim ovim.
Treba da razumete da nisam hteo da upišem neke od onih "specijalizovanih" kurseva. Isključivo latino plesovi ili samo klasični. Isto tako nisam bio zainteresovan za ekspres kurseve od dva meseca, na razne zumzi i kupindo varijante, vaučere i razne druge kombinacije koje nudi internet. Kada sam odlučio da probam, znao sam da treba da se posvetim duži vremenski period. Zato me je i obradovala informacija negde oko sredine januara da Beodance vrši upis nove, početne grupe. Ipak je reč o školi sa tradicijom i reputacijom, školi za koju su gotovo svi čuli bez obzira da li ih je ples interesovao ili ne. Pri tom, Beodance je za prvi mesec svima koji upišu dao popust od 50% što je ovu "probu" činilo ne samo interesantnom nego i pristupačnom.
Prvi čas. "Stanite u dva reda, napravite slobodno razmak, sala je velika, nema potrebe da se gurate". Instruktori, predavači, nisu gubili vreme. Odmah smo počeli da radimo. Mislim da smo taj prvi čas radili osnovni korak iz engleskog valcera i osnovni korak za cha cha. Znam samo da sam stajao mirno, ruke uz telo, kao da sam učesnik vojne parade u Moskvi ili deo počasnog voda garde koji se sprema da dočeka visokog gosta iz inostranstva. Nekako je to i prolazilo kod valcera, ali u cha cha uopšte nije. Potrebno je vreme doduše da se čovek oslobodi ali i da shvati da latino plesovi ne mogu da se igraju kao da imate motku umesto kičme. Da guza mora da radi, da ruke moraju da rade. A kada bi tražio adekvatnu reč da opišem sebe tad, jednostavno, drvo.
Medjutim ni prvi ni drugi, treći ni četvrti čas nisu obeshrabrili ovo drvo. Nastavio sam dalje sa časovima i dok sam trepnuo prošlo je skoro četiri meseca. Svašta sam naučio za to vreme, upoznao mnogo interesantnih ljudi, ali o svemu tome u nekoj novoj priči o plesu ili sa plesa. Videćemo već.
Нема коментара:
Постави коментар