Počelo je pre više od godinu dana
sa pričom o javnom prevozu u Rimu. Javni prevoz. Čovek bi pomislio šta tu ima
posebno da se ispriča. Istine radi oni imaju metro, medjutim nije to poenta
priče, priče uopšte ne bi ni bilo da se tih dana, u Srbiji, u Beogradu nije
digla tenzija oko navodnog prebijanja jednog putnika iz Crne Gore. Putnika koji
nije platio kartu, bio dovoljno drzak i bezobrazan pa nije hteo ni vozilo da
napusti, sigurno se sećate. Tako je počelo tada, novembra 2012. godine.
Sada, godinu i neki mesec posle,
našao sam se u Istanbulu. Megapolisu, džungli. Gradu koji u odnosu na Beograd
ima metro, izuzetno dobru tramvajsku mrežu, a zbog svog geografskog položaja i
manjka mostova ima i izuzetno razvijen brodsko gradski saobraćaj. Mislim da sam
ovaj izraz upravo izmislio. Sve u svemu grad sa mnogo ljudi, grad sa glomaznim
sistemom javnog saobraćaja. Naravno bio sam prinudjen da ga koristim, jer nije
bilo šanse stići svugde u tako kratkom vremenskom periodu, periodu od 5 dana, bez
korišćenja ako ništa drugo onda barem autobusa.
Kupili smo Istanbulkart.
Ekvivalent našem BusPlusu i izvršili dopunu. Domaćin nam je objasnio gde i kako
hvatamo autobus, koji autobusi vode do Taksima i nazad, koji vode do Eminonua.
Zasto su ova dva mesta bitna. Pa recimo da je reč o čvorištima sa kojih možete
da presedate na druge oblike prevoza, od metroa, čudnog podzemnog voza na
sajlu, tramvaja ili brodića. U svakom slučaju bili smo spremni i naoružani,
strpljenjem i dobrom voljom da probamo istanbulski javni prevoz.
Već prvi kontakt ostavlja utisak.
Autobus se približava, bacamo pogled.
Aha, ide na Taksim, ulazimo u ovaj. Kada je stao otvaraju se samo prednja
vrata, ulazimo i kucamo naš Istanbulkart za nas dvoje. Sve prolazi u najboljem
redu i nastavljamo našu vožnju dalje. Autobusi su čisti, nema tu markerom
ižvrljanih stolica, pocepanih presvlaka. Na svakoj narednoj stanici kada bi
ljudi ulazili svi su išli na prednja vrata, svi su se kucali, ili validirali
što bi rekli naši, busplusovci. Jedna uredjena situacija reklo bi se, bez
ikakvih problema, kontrolora ili besne komunalne policije. U svakom slučaju
svako zna svoju obavezu, a za putnike ovde je to validiranje svoje karte i ta
obaveza se izuzetno poštuje.
Posle duže šetnje jednom od
mnogobrojnih šoping ulica ovog grada vraćamo se na Taksim i odlučujemo da
probamo metro. Iako mislim da to svi već znamo, metro je jedna izuzetna stvar
koju svaki veći grad treba da ima. Možda ni naš BgVoz ne bi bio toliko loš da
ima dobru vezu sa ostalim oblicima javnog prevoza, a i da napokon vrate liniju
za Resnik. U svakom slučaju silazimo niz stepenice. Podzemna stanica Taksim je
izuzetno uredjena, lepa i čista. Ima tu i prodavaca, svirača, nadje se i po
neka mačka koja leži i liže se, totalno ne uznemirena hiljadama ljudi koji tu
prolaze svakog sata. I baš tu, na podzemnoj stanici Taksim, rešili smo da
probamo tokene tj. žetone.
Kada je reč o metro stanicama,
treba da znate da je svaka dobro pokrivena kamerama. Prisustvo policije je
očito, jedino ne znam da li je to, ona, prava policija ili kao kod nas, neka
komunalna. U svakom slučaju dok smo se borili sa automatom za izdavanje žetona,
non stop nas je posmatrao, pogledom punim brige, takav jedan policajac. Kada je
video da smo uspeli, pogledao nas je i upitao, „OK?“. Naravno da je sve OK,
odgovorili smo mu i upitali u kom pravcu za stanicu koja nam treba. A stanica
na kojoj smo silazili, na sred reke. Most napravljen za metro, a krajnje
pragmatično stanicu su napravili na sred mosta, na sred reke. Ali kada je
uopšte reč o prevozu kod njih je sve pragmatično. Na svakoj metro stanici
postoje automati za samostalnu dopunu Istanbulkart-a i automati za izdavanje
žetona.
Znate kod nas one dugmiće u
autobusima, obično crvena, blizu vrata. Ona što su nekada, davno, kad ih
stisnete, govorila vozaču da ima neko ko silazi na sledećoj stanici. E dragi
moji, tamo, tamo svako to dugme radi. I ne, ne stiskaju ga od dosade, već
isključivo onda kada neko zaista ima da sidje, a silazi se isključivo na vrata
koja nisu prednja. Kao što sam ranije spomenuo na ta se samo ulazi. Sve to znam
jer smo i to morali da savladamo, istina u povratku do stana, jer stanica
Ayakapi nije česta i ukoliko ne stisnete autobus samo proleti.
Šta sam još zaboravio. Istine
radi nisam se vozio brodom, tramvaj nisam dodatno opisao, ali sve je slično.
Izuzetno uredno, čisto, svugde na stanicama, sem na autobuskim, su tzv. kljoce
kroz koje možete proći jedno ako poništite kartu. Kamere i policija na
stanicama, kamere u modernijim prevozima kao što su metro i tramvaj, nema
nikakve kontrole, niko nikoga ne izbacuje. E sad, da ponovim još jednom, bio
sam u Istanbulu, kod Turaka. Kod onih koje često svrstavamo daleko ispod nas,
vodjeni nekim uskim, glupim, nacionalističkim motivima. A u ovom slučaju, ako ništa
drugo, održali su nam lekciju. Pokazali su nam kako u jednom megapolisu može da
se ulazi samo na prednja vrata, kako može da se kuca karta, da se dugme stisne
kada treba da se sidje, a ne da se stiska iz čiste dosade.
A mi, šta smo mi uradili sa našim
javnim prevozom, dokle smo mi došli u poštovanju imovine koju svi zajedno
plaćamo. Ništa nismo uradili i nigde nismo stigli, a po svemu sudeći nigde
nećemo ni stići, jer je stvar javnog prevoza postala stvar dnevno političkih
prepucavanja, vrlo često podilazeći upravo onima koji se švercuju, čupaju
validatore, cepaju presvlake i šaraju autobuse. Malo je bilo 500 godina, očito
je trebalo još 500.
Нема коментара:
Постави коментар