Iznenadjujuce velikom brzinom
priblizavali smo se Skoplju. Kusetlija je jos u Solunu nas vagon, spavaca kola,
zakljucao iz bezbednosnih razloga. Rane iz 1999. godine ni danas nisu zarasle,
a tek tada bilo je cupavo deliti voz sa albancima, a kamoli isti vagon.
Poprilicno siguran da se nista nece desiti setao sam uskim hodnikom vagona i u
mrku brdovite Makedonije trazio obrise civilizacije, trazeci svetla makar i
nekog auta koji krivuda lokalnim putevima.
Dolazak pred Skoplje, voz pocinje
da usporava...i kao sa neke lose razglednice docekuje nas prvo gomila
automobila skrivenih od ostatka grada, do kojih vodi samo sporedni put jos
sporednijeg puta. Saznajem da je to mesto za one pune ljubavi ili pak za one
punih novcanika, za one koji ljubav trebaju i za one koji tim istima tu ljubav
prodaju. Skoplje i peron...krace zadrzavanje ali dovoljno da se baci pogled na
grad, grad koji i kad spava obasjan je svetlom Milenijumskog krsta sa planine
Vodno, ah planina...kako to cudno zvuci. Meni je to vise nesto poput nase
Avale. Krecemo dalje, ostavljamo grad za sobom i jos jednom tonemo u
nepregledni mrak. Vratio sam se resen da probam da odspavam malo, namestio sam
krevet i skonio zavesu. Nebo se polako razvedravalo, kakva simbolika za coveka
koji se vraca kuci, kao da neko ili nesto zeli da mi kaze dobro dosao, kao da
neko ili nesto zeli da bezbedno stignem...
Granica, uobicajna procedura,
pasoska kontrola, carinik, sve prolazi kako treba. Hladan vazduh doduse sve
vreme osecam na vratu, neka jeza me obuzima jer znam da sam tako blizu naseg
Kosova i Metohije, u zoni gde je aktivna teroristicka organizacija koja sebe
naziva Oslobodilackom vojskom Preseva, Medvedje i Bujanovca. Krecemo dalje,
lezim i misli mi se ponovo gube, negde gore, u zvezdanom nebu moje predivne
zemlje, kad...iznenade samo nekoliko desetina minuta posle granicnog prelaza,
naizgled medju sumom voz staje. Jos uvek ne razmisljam, jos uvek misli mi
lutaju u naucnoj fantastici, svemirskim putovanjima...“Ima li Srba u vozu“
procuse glas, jasno albanskim naglaskom, kroz vagon. „Hajde Srbi, ustajte“
Mometalno sam se teleportovao nazad u realnost, izgubljen i u trenutku
prestrasen svim mogucnostima za zavrsetak ove price. Jos uvek je to zona
dejstvovanja terorista, jos uvek nase snage bezbednosti drze rastojanje od
administrativne linije 5km...da li je moguce da su oni, „siptari“ zaustavili
voz, da li je moguce da ce se ovo putovanje zavrsiti ovde. Priznajem isao sam i
mnogo dalje u razmisljanju, strah me je obuzeo i tu vise nije bilo pomoci. Glas
se spolja i dalje cuo, polako se priblizavao i uvek zahtevajuci istu stvar od
putnika Srba...da ustanu i da se probude..Dolazi do mojih vrata, lupa, za cudo
polako, ponavljajuci na srpskom ali albanskim naglaskom...“Budjenje Srbi“.
Gledam u vrata sa nevericom, ali s obzirom da sam se pozdravio sa svima sa
kojima sam trebao, barem ja sa njima ako ne i oni samnom, otvaram vrata. Na
prvi momenat ne vidim nista, jako svetlo iz hodnika totalno je iznenadilo moje
oci vec duze naviknute na mrak, ali svakom sekundom video sam sve jasnije i sve
vise bilo mi je jasno sta se dogadja.
Srpski policajac, granicni
policajac, u pratnji kolege i kusetlije kontrolisao je ponovo putnike i
dokumenta. E sad, kako znam da je Srbin, pa hvala Bogu da se neko setio davno i
stavio im plocice sa imenima, mislim da se jedan od njih prezivao Bojovic, a
drugi....ma nije ni bitno. Da sam imao rep mahao bih od srece i hrabro sam
poceo da zaboravljam svaki sekund, minut straha dok na vratima nisam ugledao
doticnog. „Pasos“ rece on meni. Izvadih i pruzih mu, onako pospano ozbiljnog
lica. On pasos pogleda, vrati i nastavi dalje.
Нема коментара:
Постави коментар